Sta je samospoznaja? Ko sam ja,zasto sam ovde i sta zaista zelim?

To pitanje se pita na milione ljudi dnevno.  Kad bih vam rekla da znam odgovore na postavljena pitanja bila bih licemerna, a to najmanje zelim da budem.

 Ono sto cu uciniti to je da pokusam da shvatim, iz kog razloga nam je potrebno da verujemo u postojanje sudbine? Sudbinski predodredjeno ovo ili nesto drugo. Izvinite, a da vas pitam kako vi definisete sudbinu? Sta bi ona predstavljala za vas? Moje misljenje o tome je veoma uznemirujuce  po vas,osecam. Sudbina je ono sto se svakodnevno desava zar ne ? Ona je misteriozno nedokuciva,ona je izgovor za nase kako dobre tako i lose odluke. Uvek sledi pitanje : Zasto smo nesrecni,zasto nemamo ono sto zelimo,zasto su drugi srecniji od nas i da li su zaista srecni ili samo dobro glume ? Zasto, zasto, zasto, zasto milion puta zasto? 

Ispricacu vam jednu pricu. Bile su dve devojke potpune identicne,sve su imale sto su pozelele. Ali opet jedna je bila nezadovoljna, da ne kazem tuzna, dok je druga na sve posmatrala kao veliki dar,cak iako je to neka sitnica. Ova prva je bila ljubomorna na drugu,ogorcena bez nekog posebnog razloga, imale su isto. sta pokusavam da vam kazem? Sta mislite? Nije ona bila ljubomorna na nju kao na osobu, vec na njeno duhovno stanje,jer je druga shvatila da nije stvar u tome sta imas, vec kako posmatras na stvari,kako se osecas ti kao duh.Kakav je tvoj svet ,tamo daleko iza ledenih zidina svakodnevnice, u jednom kutku  gde si sam sa sobom, gde retko ko ima moc da progviri, da spozna taj velom prekriveni,najbitniji deo tebe. Mislim da sam otisla predaleko,da li si ti tvoje sustinsko (ja) ti, spremno da zagrebe toliko duboko u svoju podsvest u svoj duh,da ti budes ti,a ne natrpana dusa svakodnevnim obrascima, pravilima, normama surove ljudske prirode koja je sve vise okrenuta materijalistickim stvarima,nametnutim trendovima,poremecenim vrednostima. Na neki nacin je sve to dobro, jer sva ta globalizacija daje prostora da ljudi pronadju sebe,a oni kao da se plase. Kao da im je duboko usadjen strah od nepoznatog,koji ne postoji. Sve polazi od duha,duh je dosao na zemlju da bi rastao i razvijao se. Da li se i ti plasis toga?

Ovo pitanje prvenstveno postavljam sebi. Moj odgovor na pitanje je,plasila sam se,vise se ne plasim. To je prvi korak ka sreci, nece od sad na dalje nista misteriozno da bude strasno, ali bice kao i uvek doze adrenalina. Ako smo to resili idemo dalje.

U svakodnevnom zivotu rastrzani smo na sve strane,od kako bih ja rekla deteta smo odgajani na ovaj ili onaj nacin,trpeli smoo psihofizicka zlostavljanja od strane ovog ili onog. Pitali smo se cime smo to zasluzili,nevina deca ili tinejdzeri da prolazimo kroz razna stanja raspada sistema,koji je bez sumnje ostavio trag na nasoj dusi,mozgu i telu. Pogodite sta imam da kazem na to. Ne nije to sudbina,to je odredjeni robovlasnicki sistem koji je tako napravljen, KRIVI SMO MI. Ne lose ste protumacili,verujem da ste se  zapitali kako sam ja (kriv-a) za nesto. Niste vi persiram vam,precicu na ti nadam se da mi necete zameriti. Nas duh je kriv na neki nacin,nas duh je izabrao telo i sve okolnosti iz nekog njemu poznatog razloga, pre nego sto je dosao na zemlju. Duh je cista inteligencija, bez nametnutih pravila i ostalih gluposti. Nas duh je pocetak i kraj svake price, on najbolje zna sta nam treba, ko smo mi, sta nam lezi, sta ne. Kad bih nastavila da ti nabrajam, isli bi do beskonacnosti, SAMI MI NISMO ONO STO PLASIRAMO DRUGIMA  i nas trenutni nacin razmisljanja PRAVO JA JE duboko zakopano u nama,a na nama je da to otkrijemo. Da zavirimo duboko u sopstvo,odbacimo sve obrasce i norme koje ne pripadaju nama. Izadjemo iz zasticene caure u koju smo se tako dobro ''uljuskali''. Kako cu ja da znam to, kako ces ti da znas to,sta da radimo po tom pitanju? Kako da znam sta je istinski moje ili sam podlegla u nekom trenutku tudjim impresijama, pritisku ? Necu da kazem da je to lak put, zapravo nije. Veoma je tezak i trnovit. Ali je definitivno najispravniji put kojim je potrebno ici. Ne zelim da cujem, ne mogu ja to? Kako cu ja to? Zar vec odustajes? Tako lako dizes ruke od samog sebe ? Mali savet, meni je mnogo pomogao. Pre nego sto odlucis da krenes na put, ne gledas kakvim (kojim) putem ides, nego ti je destinacija u glavi. Odrediste tamo gde zelimo da stignemo. Svako prozivljava na svoj nacin,svako ima svoj jedinstven put, bitno je da gledamo,opazavamo i radimo na sebi i svom duhovnom rastu. 

Da li nam je odrediste da upoznamo sebe onakvi kakvi jesmo zaista, tek onda cemo voleti ono sto vidimo sa svim vrlinama i manama. Kad dobro poznajemo sebe, poznajemo i druge. Bitno je dobro poznavati sebe,onda imamo svoje izgradjeno lice, svoju licnost. Na taj nacin se ne potpada pod tudji uticaj, imamo svoje misljenje. Ne skrecemo sa svog puta, olako samo zato sto nam je to neko rekao, ili pokusao da nas ubedi da taj put nije ispravan za nas.