Persistence will do what cannot be achieved by force. Drops of water wear away a stone: a cloudburst will leave it unchanged.
Sve leži u iskrenosti prema samom sebi. A to je bez sumnje teško. Ljudi ne shvataju da se iskrenost mora učiti. Oni zamišljaju da, se biti iskren ili ne biti iskren, zavisi od želje ili odluke. Kako može čovek biti iskren sa samim sobom kada u stvari on iskreno ne vidi ono što treba da vidi u samom sebi?
Now, the other way you get guilt is through other individuals upon the planet, telling you to feel guilty. Making you feel guilty. Because you did something that they - underline they - think is improper. To find whether you as an individual feel guilty or not, is for you to look at the action taken and then find out if "you" feel guilty. There is NO reason to feel guilt if you are following that which, in your being, that says's this is the right action to take. Do not let others put a guilt trip upon you.
It is not for them to do so. You are following that which you are here to experience. Other people need to concentrate on their own life and not interfere with others. We know, that is not the way individuals on your planet work, we see that. But that is the way it should be. Other people will continually tell you what to do. You do what you, deep down inside, want to do without guilt.
Ne razumete sadržajnost sopstvene organizacije i ne shvatate da svaki napor, uz željene rezultate, ako ih i ostvari, daje hiljade neočekivanih i često neželjenih rezultata, a osnovna stvar koju zaboravljate je da ne počinjete od početka sa lepom, čistom, novom mašinom. Iza vas su mnoge godine pogrešnog i glupog življenja, popuštanja mnogim slabostima, zatvaranja očiju pred sopstvenim greškama, vašeg stremljenja ka izbegavanju svih neprijatnih istina, stalnog laganja samog sebe, opravdavanja samog sebe, optuživanja drugih, i tako dalje, i tako dalje. Sve ovo je delovalo na mašinu. Mašina je prljava na nekim mestima i zardjala, na nekim mestima su stvorene veštačke tvari, a sve to je stvoreno pogrešnim načinom rada mašine. Ti nanosi veštačkih tvari se mnogo mešaju u vaše dobre namere.
Probuditi se izgleda veoma lako. Medjutim to je najteža stvar na svetu koja postoji, jer je taj san utvrdjen i održavan celim okružujućim životom svim uslovima oko nas. Medjutim pre svega potrebno je ubediti sebe u samu činjenicu sna. U ovo se može ubediti samo pokušajem budjenja. Kada čovek shvati da se ne seća sebe a da se setiti sebe znači probuditi do izvesnog stepena, i kada istovremeno vidi kroz iskustvo kako je teško setiti se sebe, razumeće da se ne može probuditi jednostavno željom da se to učini.
Kod čovečanstva, kao i kod individualnog čoveka, sve počinje sa formiranjem jednog svesnog jezgra. Sve mehaničke sile ovog života bore se protiv stvaranja tog jezgra svesti kod čovečanstva, na isti način kao što se bore sve mehaničke navike, ukusi i slabosti protiv čovekovog svesnog pamćenja samog sebe.
Gomila, niti hoće niti traži znanje, a vođe gomile, zbog sopstvene koristi, pokusavaju da pojačaju strah mase i otpor prema novom i nepoznatom. Ropstvo u kome čovečanstvo živi zasniva se na tom strahu. Teško je čak i zamisliti sav užas tog ropstva. Mi ne razumemo šta ljudi gube. Da bi se razumeo uzrok ropstva dovoljno je videti kako ljudi žive, na čemu se zasniva cilj njihovog postojanja, predmet njihovih želja, strasti i nakane, o čemu razmišljaju, o čemu govore, čemu služe i čemu se dive.
»Oba stanja svesti, spavanje i probuđenost su podjednako subjektivni. Samo počevši da se SEĆA SEBE čovek se moze probuditi. Tada ceo okružujući život za njega dobija drugačiji aspekt i drugačije značenje. On vidi da je to ŽIVOT USPAVANIH LJUDI, život u snu. Sve što ljudi govore, sve što rade, oni kažu i čine u snu. Sve je to bez ikakve vrednosti. U stvarnosti, samo buđenje i ono što vodi buđenju, ima vrednosti.
Što više čovek usled istinskog samo-posmatranja oseća sopstvenu bespomoćnost i da je mašina, što više shvata svoju ignorantnost, što više vidi svoju mehaničnost i da je nalik mašini, što više opaža svoju unutrašnju ništavnost, to će Rad za njega bivati emocionalniji.
Negde se mora početi. Svaki početak je neminovno lažan početak, ali se mora početi. Preko lažnog, tapkanjem nalazite vrata. Ko misli da počne tek kad se pojavi pravi početak, taj nikad neće početi. Čak i lažan korak je korak u pravom smeru zato što je korak, početak. Počinjete da tapkate u mraku i tapkajući nalazite vrata.
Meditacija je došla k vama. Ona uvek dolazi; ne možete je prizvati. Ali morate za njom da tragate, zato što samo kad ste u potrazi za njom vi joj se otvarate, ranjivi ste. Domaćin ste njen. Meditacija je gost. Možete je pozvati i čekati. Došla je Budi, došla je Isusu, dolazi svakom ko je spreman, ko je otvoren i traga.
Tapkajte u mraku. Ništa drugo ne može da se učini. Samo tapkanje prerašće u razumevanje koje će vas osloboditi tame. Isus kaže: "Istina je sloboda." Razumite tu slobodu. Istina dolazi uvek preko razumevanja. To nije nešto sa čim se sretnete i upoznate; to je nešto u šta izrastate. Zato tragajte za razumevanjem, jer što se više bude proširivalo vaše razumevanje, to ćete bliži biti istini. I u jednom neznanom, neočekivanom, nepredvidljivom trenutku, kad razumevanje dostigne vrhunac, vi ste u jazu. Vas nema, a meditacija je tu.
Kad vas više nema, onda ste u meditaciji. Meditacija ne znači više vas; ona je izvan vas. Kad ste u ponoru, tu je meditacija. Tada nema ega; nema vas. Tada je samo postojanje. To je ono što sve vere podrazumevaju pod Bogom; vrhovno biće. To je suština svih vera, svih traganja, ali se nigde ne može naći već gotovo. Čuvajte se stoga svakoga ko polaže pravo na to.
Nastavite da tapkate i ne strašite se neuspeha. Priznajte greške, ali ne činite istu grešku ponovo.
Jednom rečju; to je dovoljno. Čoveku koji nastavlja da greši u potrazi za istinom uvek se prašta. To je obećanje samih dubina postojanja.
Svaka mrva napretka zavisi od vašeg iskrenog napora.
Нема коментара:
Постави коментар